“Рећиће ти се кад порастеш” је одговор који готово да никог од нас није заобишао у детињству, када смо желели нешто да питамо родитеље, наставнике, рођаке или неку другу одраслу особу . Ова флоскула буквално значи – нећу сада да ти одговорим на питање, не тиче те се, не мораш или не треба то да знаш, то није важно за тебе. Симболички је пак опис окошталог друштвеног консензуса у коме бити дете значи и бити искључен из важних и мање важних питања и информација, бити “недорастао” да учествујеш у темама, процесима и одлукама које су одрасли прећутно обележили ознаком “резервисано за одрасле”. После таквог одговора на постављено питање, дете сем што је лишено информације, осећа се збуњено, незадовољно, изоловано, а уколико се такав начин комуникације учестало понавља може постати све демотивисаније и несигурније да испитује, преиспитује и сазнаје о свету око себе и сопственој улози у њему.
Овај друштвени модел у коме “почињеш да се питаш” када одрастеш, а до тада си углавном објекат друштвених игара одраслих, недовољно успешно и споро се помера и мења и у нашем друштву, како у породици, тако и у образовним и другим институцијама са којима деца долазе у контакт. Политике за децу и даље ретко, спорадично и на нивоу инцидента укључују децу у процесу развоја, установљавања и промена, а организације цивилног друштва које негују дечји активизам – у јавности недовољно наилазе на разумевање потребе да се глас деце заиста чује и узме у обзир.
Велике кризе, попут пандемије KОВИД-19, показују да друштвене групе које су генерално друштвено искљученије, попут деце, постају још маргинализованије. Има ли томе лека и шта можемо да учинимо? На то питање покушала сам да одговорим у оквиру Блога о социјалном укључивању Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе РС. Цео текст можете пронаћи на следећем линку: Деца у доба KОВИД-19 или како да искључени не буду још искљученији?
Илустрација: Designed by studiogstock / Freepik
