СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА „НЕВЕНА”: ЛЕПА РЕЧ МОЖЕ СПАСИТИ СВЕТ*

Уместо увода – о „тој” години

Сунце је те године, гле чуда, излазило на истоку а залазило на западу. Година је била редовна, почела је и завршила се суботом. Рат је још био свеж у сећању, али је будућност куцала на врата са обећањем технологије, прогреса и наде. Свет је био шаренији, али се и даље ослањао на црно-беле новине, а телевизори су тек почињали да преносе покретне слике у понеке дневне собе. Људи су устајали, радили, писали писма, ишчекивали разгледнице, слушали радио и надали се да ће њихова деца имати боље прилике – више знања, слободе и игре.

Благо је рећи да су времена те 1955. била узбуркана. Хладни рат је бујао, Варшавски пакт је основан као контратежа НАТО-у, а идеје Покрета несврстаних почињале су да добијају свој облик. У Великој Британији с политичке сцене повлачи се Винстон Черчил, док се у Америци рађа рокенрол, отварају први Дизниленд и Макдоналдс. Покрети за грађанска права све су гласнији, а свет, након доношења Универзалне декларације о људским правима, почиње да се буди и буни против расне и друштвене неједнакости.

У земљи која је тражила сопствени пут између Истока и Запада, 31. децембра 1955. године, у Клубу књижевника у Београду, додељена је прва Књижевна награда „Невен”.

О друштву које је бринуло о деци

Други светски рат донео је разарање какво човечанство дотад није познавало. Милиони мртвих, градови у рушевинама, расуте породице и исцрпљени народи, а као и у сваком рату, највеће жртве били су они најнезаштићенији – деца.

Тадашња југословенска власт нашла се пред великим задатком – да обнови и изгради земљу, али и да врати све у мирнодопске услове – веру у човека, детињство, будућност...

Већ почетком педесетих, у Србији се развија широк покрет ентузијаста уједињених у организације и друштва посвећена деци. На иницијативу Централног комитета Савеза комуниста Југославије, 1952. године, сви ти покрети се уједињују, како на нивоу федерације тако и на нивоу република. Тако је основан и Савет за васпитање и бригу о деци НР Србије, чији је наследник, организација Пријатељи деце Србије, постао носилац једне важне мисије – унапређивања квалитета живота деце у свим областима њиховог развоја.

Током првих неколико година, Савет се активно бави успостављањем и подршком локалних организација, креирањем програма рада за децу, истраживањима и развојем структуре организације. Основане су различите комисије које су свој рад темељиле на истраживањима, саветовањима и анализама постојећих пракси. Оне нису биле пуки административни органи, већ интелектуални лабораторијуми у којима су настајале смернице за рад са децом, укључујући и питања развоја естетских вредности, емоционалне писмености и моралног васпитања.

На основу широке анализе дечје штампе и литературе коју је Савет спровео 1953–1954, констатовано је да је квалитет, као и доступност културног садржаја за децу у штампаној форми тада био на незавидном нивоу, те да је потребно подстаћи издаваштво за децу. Због тога се 1954. године оснива Комисија за дечју штампу и литературу, чији је циљ био да прати, оцењује квалитет и иницира промене у приступу писаној речи за најмлађе. Управо та комисија разрадила је идеју о успостављању Награде „Невен”.

Иако се у последњих неколико деценија на целокупном простору бивше Југославије активно ради на дистанцирању од наше социјалистичке прошлости, тешко је оспорити чињеницу да постоји раздобље у нашој историји када се, на системском нивоу, више радило, улагало и бринуло о деци. Ако покушамо да се одвојимо од идеолошког оквира, уколико је то уопште могуће, друштво је током тих четрдесетак година имало заједнички циљ и било је вођено свешћу да је улагање у децу залог за будућност. Дете је било друштвени приоритет – не декларативно, већ кроз конкретне структуралне и промишљене напоре. У томе лежи важна лекција, вредна подсећања и обнављања.

О првом „Невену”

У плану рада Комисије за 1955. годину стоји једноставна, али важна реченица: „Организовати припремне радње за додељивање награде ’Невен за најбољу дечју књигу у НР Србији.”

Исте године, израђен је и у октобру усвојен Правилник, у којем су дефинисане четири области за доделу награде: белетристика, популарна наука, ликовна обрада дечје књиге или сликовница, и есеј или студија из области дечје књижевности. Основани су и жирији. У њиховом саставу били су књижевници: Александар Вучо, Милорад Панић Суреп, Ели Финци, Ерос Секви и Ристо Тошовић; ликовни уметници Андреj Андрејевић, Стева Боднаров и Алекса Челебоновић; као и научни радници и професори Радомир Ђ. Арсенијевић, Тодор Тодоровић и Миленко Карановић, који су доделили пет награда:

За белетристику: Душку Радовићу за збирку песама Поштована децо и Бранку Ћопићу за приповетку Доживљаји мачка Тоше.
За илустрацију: Даници Антић за илустрацију књиге Срцеград и Ђорђу Милановићу за обраду збирке песама Поштована децо.
За популарну науку: Живку Костићу, за књигу Између игре и хемије и Славки Милошевић за књигу Занимљива географија.

Награда за студију о дечјој књижевности није додељена.

Висина награде била је изузетна за то време – двеста хиљада динара. Ако узмемо у обзир да је плата просветног радника била између седам и девет хиљада динара, можемо рећи да је тај износ био одраз пажње коју је Савет придавао културном стваралаштву за децу.

Првих година награда је имала готово револуционаран утицај. У извештајима Комисије наводи се да је број књига за децу у Србији вишеструко порастао, да су се појавили нови издавачи, а писци почели озбиљно да се окрећу најмлађој публици.

О успонима и дилемама

На иницијативу Савета, појавила се и идеја да „Невен” постане заједничка – савезна награда за читав југословенски простор, међутим, до реализације те идеје није дошло. Савет Југославије је на предлог Савета Србије већ 1956. установио савезну награду „Младо поколење”, која је први пут додељена за дела објављена у 1955. години. Ова награда имала је за циљ да ода признање писцима и сликарима који су значајан део свог стваралачког рада посветили младим генерацијама. Додељивала се за животно дело, литерарно дело намењено деци и илустрацију књиге или сликовнице за децу. Иако „Невен” није постао „та” савезна награда, тешко је не приметити да су управо његов пример и искуство показали да систематско подстицање стваралаштва за децу може да прерасте у покрет од савезног значаја.

Иако је већ првим Правилником било дефинисано да се награда додељује писцима који су стварали на српско-хрватском и језицима народности на територији НР Србије, у жирију се отварају питања коме награда припада – да ли је намењена писцима који стварају на српско-хрватском језику на територији Србије, писцима који стварају на свим језицима, или писцима српске националности који стварају на територији Југославије. Та дилема, иако наизглед техничке природе, била је одраз тадашње бриге да се очува културна разноликост, али и идентитет заједничког простора.

Након три године доделе и изузетних успеха, услед ускраћивања средстава из Републичког фонда, награда није додељена за 1959. годину. Из архива се види посвећеност Савета да се средства нађу, упућују се писма надлежним институцијама и потенцијалним донаторима, а предлаже се и да „Невен” уђе у шири систем награда Савета за културу НР Србије.

Решење је нађено 1961. године, након чега се „Невен” профилисао и добио ширу видљивост: у оквиру Месеца књиге организоване су приредбе посвећене добитницима, а у библиотекама су деца читала награђене књиге и Савету слала своје утиске.

Основана је и библиотека „Невен” при Библиотеци Града Београда. Од 1962, „Невен” се повезује са Змајевим дечјим играма у Новом Саду, где додела постаје део великог културног догађаја посвећеног дечјој књижевности и стваралаштву.

Међутим, на суштинско питање се и даље није одговорило: да ли се награда додељује писцима српске националности који стварају на територији Југославије, свим писцима који објављују на српско-хрватском језику на територији НР Србије, или би морала укључити и језике свих народности. Због немогућности да се нађе одговор на то питање, Савет НР Србије се, по тужби Савета Војводине нашао и пред Централним комитетом Савеза комуниста НР Србије. Из забелешке са састанка којим је председавала Латинка Перовић види се да проблем није суштинске него техничке природе, те да су размирице између централне и локалних организација смирене. Новим правилником из 1967. године, одлучено је да се награда додељује на свим језицима народности НР Србије, да се, осим националног, формирају и покрајински жирији, и да критеријуми доделе буду исти за све језике и културне средине.

Према истој одлуци, од 1967. године „Невен” је трајно везан за Змајеве дечје игре, где су се, према записима из архиве, добитници најављивали, а свечаности доделе одвијале током дечјих манифестација, најчешће током Дечје недеље.

Такође, у овој декади схваћено је да награду треба овековечити и признањем које неће имати само материјалну, већ и симболичку вредност. Због тога Савет ангажује академску сликарку Викторију Бреговљанин из Београда да изради повељу која ће њеним лауреатима остати у рукама као трајан знак захвалности и признања.

Током седамдесетих, награда је наставила да се додељује редовно.

О кризи, распаду једне земље и трајању

Како је земљу осамдесетих година полако почео да нагриза национализам, а њен распад је био на видику, то се, очекивано, одразило и на рад Савета и његових комисија. У извештајима жирија с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година, све чешће се осећа тон умора – бележе се организационе потешкоће, мањак средстава, али и пад квалитета рада организације. Награда „Невен”, која је деценијама била показатељ виталности дечје књижевности, тих година престаје да се додељује услед недоречености Одлуке о установљавању награде, али и због кадровских промена у организацији. Последња додела одржана је за дела објављена у 1982, након чега следи вишегодишња пауза.

Стабилизација Савета дешава се крајем осамдесетих, а 1987. године доноси се нови Правилник. Ипак, у новим друштвеним околностима, уз економске кризе и растуће политичке напетости, из архивске грађе се види да савети покрајина више нису за „Невен” предлагали дела на језицима мањина. Повеља, која се уз новчани износ додељује добитницима, добија „ново рухо”, аутора Душана Петричића, сада ручно писана и садржи пресован цвет невена. Петричић је и аутор логотипа награде, који, заједно са повељом, од тада није мењан.

Од 1988. године, „Невен” се додељује без прекида – и током ратних година, и бомбардовања, и демократских револуција. У временима када су се све награде чиниле споредне опстају оне које су деци враћале наду. Управо та истрајност чини „Невен” посебним: он је преживео промене система, граница и идеологија, остајући веран својој првобитној мисији – да награди и сачува квалитетну писану реч намењену детету.

Уместо закључка – о вери у будућност

Од 1955. до данас додељено је више од сто деведесет награда, а међу добитницима су аутори који су својим делима улепшали детињства многих генерација и оставили дубок траг у културном наслеђу наше земље.

Данас, након седам деценија, иако симболична у новчаном смислу, Награда „Невен” одавно је прерасла оквир књижевног признања, постајући сведочанство једног времена када су брига о детету, уметност и друштвена одговорност биле нераздвојне – и подсетник да те вредности и даље могу да трају, ако их чувамо. А у ери екрана, брзих информација и кратке пажње, можда је важније него икад да деци поново приближимо књигу и подсећамо да читање није обавеза, већ простор слободе, маште и разумевања света.

Поводом седамдесетогодишњице, Пријатељи деце Србије припремају монографију о историјату и културном значају Награде „Невен”. У њој ће, надамо се, свако ко верује у моћ речи пронаћи подсетник – да улагање у дете никада није само улагање у будућност, већ и у оно најбоље у нама.

*Ауторски текст Божидара Димића, објављен у часопису Детињство, година LI, бр. 4, зима 2025. Више о историјату Награде можете прочитати у публикацији Цвет који не вене — седам деценија Књижевне награде „Невен”.

Историјат Књижевне награде „Невен”