Roditeljstvo u doba informacionog buma ili: Imam li pravo na grešku?

Zbog čega se savremeni roditelji plaše sopstvene uloge i zar nije paradoksalno da se to dešava u vremenu kada im je na raspolaganju toliko alata i sredstava prividne ispomoći?

Autorka teksta je Iva Eraković, izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije. Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pre nekog vremena sam na ulici posmatrala jednu situaciju. Majka vozi bebu u kolicima, a drugo dete, za koje se može reći da je tek napunilo tri godine, drži se za kolica. Zazvoni joj telefon. Ona zastaje, javlja se, razgovor je očigledno poslovan. Trogodišnjak, prirodno, nakon par minuta počinje da negoduje. Majka zamoli sagovornika da pričeka, pokrije rukom telefon, nagne se nad dete sa izrazom zaleđenog osmeha i potpuno neprirodnim glasom kaže: „Dušo, mama ti se izvinjava, mama sada mora da priča sa tetom sa posla o nekim važnim stvarima iz preduzeća, ali sve će ti nadoknaditi, izvini ljubavi mamina, izvini!“ I vraća se razgovoru. Izgovara to sa teatralnošću, kao da igra neku pozorišnu ulogu, a dečak je gleda zbunjeno, sa vidljivim neshvatanjem sadržine izgovorenog, ali i nepovezanosti sa onim što vidi i čuje. Šta uopšte za dete tog uzrasta znači „važne stvari iz preduzeća“ ili zašto mu se majka uporno izvinjava? Šta je uopšte pogrešila?

Živimo u doba kada u svetu niču razne vrste škola za roditelje, kursevi, savetovališta, na internetu postoji bezbroj portala o tome kako da se ponašate u ovoj i onoj situaciji, marketing nas zasipa raznim vrstama suptilnih i vrlo agresivnih poruka kako da budete super roditelji, a bez ikakvog smislenog uputstva čime se ta ispravnost meri i ocenjuje. Istovremeno, suočeni smo sa sve većom nesigurnošću roditelja, strahom od grešaka i sve češćom konstatacijom: „Ne znam kako da se nosim sa ovim“, ili „Užasno se plašim da ću pogrešiti“. Zbog čega se savremeni roditelji plaše sopstvene uloge i zar nije paradoksalno da se to dešava u vremenu kada im je na raspolaganju toliko alata i sredstava prividne ispomoći?

Previše informacija parališe roditelje

Obilje informacija koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima izazvale su i nove fenomene koji zapravo udaljavaju roditelja od njegove suštine i čini ovu ulogu sve težom. Nove tehnologije jesu doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali su istovremeno generacije mladih roditelja uskraćene za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – prirodnost u pristupu ili jednostavno rečeno: osećam da je ovo najispravnije za moje dete!

U pregrštu ponuđenih ideja, predloga, saveta, tuđih iskustava, mnogo toga zvuči primamljivo, ali i zastrašujuće. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“. Taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled, bez kraja i konca. Taman kada im se učini da su savladali jedan stepenik, pojavi se čitav sprat novih informacija, što dovodi u sumnju prethodno… pa sve iznova.

Dileme roditelja vezane za informacioni bum počinju od trudnoće, preko trenutka kada se dete rodi i nastavljaju se u nedogled. Ko se nije osećao zbunjeno pri izboru čaja protiv grčeva, „najkvalitetnijih“ pelena, „najudobnijih“ kolica, naj-naj pomadica, flašica, gelova za zubiće, kadica, noša. A to je tek početak izazova. Onda stižu saveti da li dete nositi ili ne nositi, pojiti vodom ili je mamino mleko dovoljno, novorođenče treba da spava u potpunoj tišini ili ga odmah valja navići na buku, dubak je odličan do dubak je opasan za kičmu, široko povijanje je out ili ipak spašava kukove vašeg čeda. Isto će se nastaviti sa izborom vrtića, škole, načinom ishrane, itd, itd… Čak i eksperti svojim često suprotstavljenim stavovima samo doprinose ovoj zbrci. A onda su tu, iz najbolje namere, bake, tetke, komšinice – da u taj već nepodnošljivi informacioni šum unesu još konfuzije, često potirući sve vaše već uspostavljene autoritete: pedijatre, psihologe i sl.

Sveznajući roditelj

U današnje vreme čime god da želite da se bavite, neophodno je da steknete određeni nivo obrazovanja, odnosno znanja i veština. Od šišanja pasa, preko manikira do visoko zahtevnih poziva, tražiće se da dokažete da vladate materijom. U isto vreme, ne postoji ni jedna zahtevnija uloga u životu od roditeljstva – te je nerealno očekivanje i podrazumevanje da ste „bogom dani“, sveznajući, nepogrešivi. Nažalost, postoje i oni roditelji, koji i kada je svima jasno da se ponašaju na način štetan po dete, smatraju dovoljnim činjenicu da je dete „njihovo“, te da nema potrebe da bilo šta uče, menjaju, redefinišu, a sopstvene obrasce ne žele, niti pokušavaju da menjaju. Ovaj model je svakako veoma štetan za decu, jer obično nosi autoritarni odnos začinjen raznim vrstama prisile, odsustvom empatije, neretko i nasiljem.

Autentičnost ispred nepogrešivosti

Što roditelj više pokušava da sazna, izvori informacija su sve nepregledniji, sve širi, sve različitiji. Samim tim rastu strah i zbunjenost. U svoj toj informacionoj buci, u roditelju se povlači onaj iskonski instikt – šta on oseća da je ispravno, dobro i najprihvatljivije za njegovo dete i porodicu. U strahu od „fatalne i neispravive“ greške, ni na dečije potrebe se ne gleda racionalno, već se polazi od premise – valjda ti i ti stručnjaci znaju bolje nego ja i moje dete – te se i evidentne potrebe deteta mogu zanemariti ili prevideti.

Roditeljsku nesigurnost prati i strah od krupnih grešaka, a strah parališe – pa dobijamo situaciju da roditelji umesto da imaju jedan lagodan, prihvatljiv i funkcionalan sistem, postaju nedosledni, iznova i iznova preispitujući uspostavljene modele i pravila. A onda, naravno, nema ni rezultata, jer deci su potrebne granice i smernice, deca vole siguran, prepoznatljiv okvir. Ovaj začarani krug i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju.

Biti dobar roditelj znači da možete i umete da podržite dete da se razvija punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, zaštićeno, poštovano, da je važan deo vašeg života… Da li  roditelji mogu ovo da sprovedu, ako se stalno osećaju nesigurno u sebe i svoje sposobnosti, ako se konstantno preispituju i kolebaju? Teško. Pre nego uspostave sopstveni uspešni model, roditelji moraju da odole pritisku i silnim porukama koje iz okruženja stižu – sposobnošću da izaberu one koje su njima i njihovoj deci korisni, istovremeno ne zaboravivši šta sami osećaju i naravno i pre svega – osluškujući svoje dete. I onda dolazi pitanje: Kako?

Jednostavno je – kao roditelji se „rađamo“ onog časa kada dobijemo dete – a to nam daje fantastične super moći: bezuslovnu ljubav i snažan instikt. Podrazumeva se da ćete savladati znanja o razvojnim fazama i potrebama vašeg deteta, ali zapravo, već ste prilično „opremljeni“ kako da svom detetu pružite najbolje. Uz podršku validnih, izabranih izvora, koji ne treba da vas zatrpaju, već pomognu u razrešavanju dilema, pratite vaš osećaj i nepogrešivo ćete znati šta treba da radite.

Ako vam ovo, pak, ne polazi za rukom – i dalje nije smak sveta. Možda vam nekada ne trebaju saveti o roditeljstvu – već rad na sopstvenim strahovima, negativnim uverenjima, kao i nekorisnim obrascima ponašanja iz sopstvenog detinjstva. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, jesu važni elementi za krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja između roditelja i dece.

Nekada je najvažnija roditeljska lekcija da nastojimo da budemo „dobri“ umesto „savršeni“ roditelji. Od nepogrešivosti, daleko je važnije da odnos sa decom bude autentičan. Dete ne očekuje najbolje, već ono što je baš njemu potrebno, a na nama je da o roditeljstvu učimo, ali ne na štetu prirodnosti našeg odnosa. Našoj deci smo potrebni mi – onakvi kakvi jesmo. Samo tako ćemo i svojoj deci biti dobar model u prihvatanju sebe.

Roditeljski narcizam i posledice na dete

Zbog preterane brige i želje da kontrolišu sve okolnosti, roditelji nekada biraju neprestanu trku za uspehom i prestižom, a onda u taj put najčešće uključuju i svoju decu. Cilj može biti bilo šta: uspeh u školi, sportu, izuzetan talenat, različite vrednosti (poštenje, altruizam, ljubaznost, itd), idiličan odnos između članova porodice… Kada ova pojava preraste u opsednutost idealom, reč je o roditeljskom narcizmu. Njegova suština su visoka i isključiva očekivanja, koja su podjednako štetna i za roditelje i za decu.

Ovaj fenomen deli svet na isključivo dva dela: savršeno ili bezvredno. Ne postoji sredina, a samim tim ni doživljaj „običnog“, ali „dovoljno dobrog“ – dragocenog za dečiji razvoj. Roditeljski narcizam sprečava roditelja i da vidi ono što ne želi, a što je često vrlo očigledno okolini – neprihvatljivo ponašanje, neuspeh u školi, pa čak i razvojne poteškoće njihovog deteta. Ova težnja za „nepogrešivošću“, sem narušavanja odnosa dete-roditelj, može kod dece izazvati preveliku opreznost, zbog koje se u životu neće usuđivati da preduzmu neizbežne rizike, upravo zbog straha od greške i neuspeha. I verovatno će to ponoviti i kada sami postanu roditelji.

Fotofrafije su autorsko delo Wayhomestudio.

Comments are closed.