Родитељство у доба информационог бума или: Имам ли право на грешку?

Због чега се савремени родитељи плаше сопствене улоге и зар није парадоксално да се то дешава у времену када им је на располагању толико алата и средстава привидне испомоћи?

Ауторка текста је Ива Ераковић, извршна директорка Пријатеља деце Србије. Текст је првобитно објављен на сајту Tима за социјално укључивање и смањење сиромаштва.

Пре неког времена сам на улици посматрала једну ситуацију. Мајка вози бебу у колицима, а друго дете, за које се може рећи да је тек напунило три године, држи се за колица. Зазвони јој телефон. Она застаје, јавља се, разговор је очигледно послован. Трогодишњак, природно, након пар минута почиње да негодује. Мајка замоли саговорника да причека, покрије руком телефон, нагне се над дете са изразом залеђеног осмеха и потпуно неприродним гласом каже: „Душо, мама ти се извињава, мама сада мора да прича са тетом са посла о неким важним стварима из предузећа, али све ће ти надокнадити, извини љубави мамина, извини!“ И враћа се разговору. Изговара то са театралношћу, као да игра неку позоришну улогу, а дечак је гледа збуњено, са видљивим несхватањем садржине изговореног, али и неповезаности са оним што види и чује. Шта уопште за дете тог узраста значи „важне ствари из предузећа“ или зашто му се мајка упорно извињава? Шта је уопште погрешила?

Живимо у доба када у свету ничу разне врсте школа за родитеље, курсеви, саветовалишта, на интернету постоји безброј портала о томе како да се понашате у овој и оној ситуацији, маркетинг нас засипа разним врстама суптилних и врло агресивних порука како да будете супер родитељи, а без икаквог смисленог упутства чиме се та исправност мери и оцењује. Истовремено, суочени смо са све већом несигурношћу родитеља, страхом од грешака и све чешћом констатацијом: „Не знам како да се носим са овим“, или „Ужасно се плашим да ћу погрешити“. Због чега се савремени родитељи плаше сопствене улоге и зар није парадоксално да се то дешава у времену када им је на располагању толико алата и средстава привидне испомоћи?

Превише информација паралише родитеље

Обиље информација које стижу до нас кроз разне канале и у разним облицима изазвале су и нове феномене који заправо удаљавају родитеља од његове суштине и чини ову улогу све тежом. Нове технологије јесу допринеле бржој и већој размени информација, све је доступно брзо и лако, али су истовремено генерације младих родитеља ускраћене за вештину која је у родитељству од огромног значаја, а то је – природност у приступу или једноставно речено: осећам да је ово најисправније за моје дете!

У прегршту понуђених идеја, предлога, савета, туђих искустава, много тога звучи примамљиво, али и застрашујуће. Чини се да би баш „ово или оно“ лако и брзо решило „проблем“. Таман кад родитељи помисле да су нашли добар модел, ево већ стижу нови предлози и тако у недоглед, без краја и конца. Таман када им се учини да су савладали један степеник, појави се читав спрат нових информација, што доводи у сумњу претходно… па све изнова.

Дилеме родитеља везане за информациони бум почињу од трудноће, преко тренутка када се дете роди и настављају се у недоглед. Ко се није осећао збуњено при избору чаја против грчева, „најквалитетнијих“ пелена, „најудобнијих“ колица, нај-нај помадица, флашица, гелова за зубиће, кадица, ноша. А то је тек почетак изазова. Онда стижу савети да ли дете носити или не носити, појити водом или је мамино млеко довољно, новорођенче треба да спава у потпуној тишини или га одмах ваља навићи на буку, дубак је одличан до дубак је опасан за кичму, широко повијање је оут или ипак спашава кукове вашег чеда. Исто ће се наставити са избором вртића, школе, начином исхране, итд, итд… Чак и експерти својим често супротстављеним ставовима само доприносе овој збрци. А онда су ту, из најбоље намере, баке, тетке, комшинице – да у тај већ неподношљиви информациони шум унесу још конфузије, често потирући све ваше већ успостављене ауторитете: педијатре, психологе и сл.

Свезнајући родитељ

У данашње време чиме год да желите да се бавите, неопходно је да стекнете одређени ниво образовања, односно знања и вештина. Од шишања паса, преко маникира до високо захтевних позива, тражиће се да докажете да владате материјом. У исто време, не постоји ни једна захтевнија улога у животу од родитељства – те је нереално очекивање и подразумевање да сте „богом дани“, свезнајући, непогрешиви. Нажалост, постоје и они родитељи, који и када је свима јасно да се понашају на начин штетан по дете, сматрају довољним чињеницу да је дете „њихово“, те да нема потребе да било шта уче, мењају, редефинишу, а сопствене обрасце не желе, нити покушавају да мењају. Овај модел је свакако веома штетан за децу, јер обично носи ауторитарни однос зачињен разним врстама присиле, одсуством емпатије, неретко и насиљем.

Аутентичност испред непогрешивости

Што родитељ више покушава да сазна, извори информација су све непрегледнији, све шири, све различитији. Самим тим расту страх и збуњеност. У свој тој информационој буци, у родитељу се повлачи онај исконски инстикт – шта он осећа да је исправно, добро и најприхватљивије за његово дете и породицу. У страху од „фаталне и неисправиве“ грешке, ни на дечије потребе се не гледа рационално, већ се полази од премисе – ваљда ти и ти стручњаци знају боље него ја и моје дете – те се и евидентне потребе детета могу занемарити или превидети.

Родитељску несигурност прати и страх од крупних грешака, а страх паралише – па добијамо ситуацију да родитељи уместо да имају један лагодан, прихватљив и функционалан систем, постају недоследни, изнова и изнова преиспитујући успостављене моделе и правила. А онда, наравно, нема ни резултата, јер деци су потребне границе и смернице, деца воле сигуран, препознатљив оквир. Овај зачарани круг и родитеље и децу ставља у незавидну ситуацију.

Бити добар родитељ значи да можете и умете да подржите дете да се развија пуним потенцијалом, да се осећа вољено, прихваћено, подржано, заштићено, поштовано, да је важан део вашег живота… Да ли родитељи могу ово да спроведу, ако се стално осећају несигурно у себе и своје способности, ако се константно преиспитују и колебају? Тешко. Пре него успоставе сопствени успешни модел, родитељи морају да одоле притиску и силним порукама које из окружења стижу – способношћу да изаберу оне које су њима и њиховој деци корисни, истовремено не заборавивши шта сами осећају и наравно и пре свега – ослушкујући своје дете. И онда долази питање: Како?

Једноставно је – као родитељи се „рађамо“ оног часа када добијемо дете – а то нам даје фантастичне супер моћи: безусловну љубав и снажан инстикт. Подразумева се да ћете савладати знања о развојним фазама и потребама вашег детета, али заправо, већ сте прилично „опремљени“ како да свом детету пружите најбоље. Уз подршку валидних, изабраних извора, који не треба да вас затрпају, већ помогну у разрешавању дилема, пратите ваш осећај и непогрешиво ћете знати шта треба да радите.

Ако вам ово, пак, не полази за руком – и даље није смак света. Можда вам некада не требају савети о родитељству – већ рад на сопственим страховима, негативним уверењима, као и некорисним обрасцима понашања из сопственог детињства. Рад на себи, преиспитивање личних уверења као и доживљаја родитељства као улоге, јесу важни елементи за крајњи циљ – однос поверења, разумевања и поштовања између родитеља и деце.

Некада је најважнија родитељска лекција да настојимо да будемо „добри“ уместо „савршени“ родитељи. Од непогрешивости, далеко је важније да однос са децом буде аутентичан. Дете не очекује најбоље, већ оно што је баш њему потребно, а на нама је да о родитељству учимо, али не на штету природности нашег односа. Нашој деци смо потребни ми – онакви какви јесмо. Само тако ћемо и својој деци бити добар модел у прихватању себе.

Родитељски нарцизам и последице на дете

Због претеране бриге и жеље да контролишу све околности, родитељи некада бирају непрестану трку за успехом и престижом, а онда у тај пут најчешће укључују и своју децу. Циљ може бити било шта: успех у школи, спорту, изузетан таленат, различите вредности (поштење, алтруизам, љубазност, итд), идиличан однос између чланова породице… Када ова појава прерасте у опседнутост идеалом, реч је о родитељском нарцизму. Његова суштина су висока и искључива очекивања, која су подједнако штетна и за родитеље и за децу.

Овај феномен дели свет на искључиво два дела: савршено или безвредно. Не постоји средина, а самим тим ни доживљај „обичног“, али „довољно доброг“ – драгоценог за дечији развој. Родитељски нарцизам спречава родитеља и да види оно што не жели, а што је често врло очигледно околини – неприхватљиво понашање, неуспех у школи, па чак и развојне потешкоће њиховог детета. Ова тежња за „непогрешивошћу“, сем нарушавања односа дете-родитељ, може код деце изазвати превелику опрезност, због које се у животу неће усуђивати да предузму неизбежне ризике, управо због страха од грешке и неуспеха. И вероватно ће то поновити и када сами постану родитељи.

Фотографије су ауторско дело

Comments are closed.