“Rećiće ti se kad porasteš” je odgovor koji gotovo da nikog od nas nije zaobišao u detinjstvu, kada smo želeli nešto da pitamo roditelje, nastavnike, rođake ili neku drugu odraslu osobu . Ova floskula bukvalno znači – neću sada da ti odgovorim na pitanje, ne tiče te se, ne moraš ili ne treba to da znaš, to nije važno za tebe. Simbolički je pak opis okoštalog društvenog konsenzusa u kome biti dete znači i biti isključen iz važnih i manje važnih pitanja i informacija, biti “nedorastao” da učestvuješ u temama, procesima i odlukama koje su odrasli prećutno obeležili oznakom “rezervisano za odrasle”. Posle takvog odgovora na postavljeno pitanje, dete sem što je lišeno informacije, oseća se zbunjeno, nezadovoljno, izolovano, a ukoliko se takav način komunikacije učestalo ponavlja može postati sve demotivisanije i nesigurnije da ispituje, preispituje i saznaje o svetu oko sebe i sopstvenoj ulozi u njemu.
Ovaj društveni model u kome “počinješ da se pitaš” kada odrasteš, a do tada si uglavnom objekat društvenih igara odraslih, nedovoljno uspešno i sporo se pomera i menja i u našem društvu, kako u porodici, tako i u obrazovnim i drugim institucijama sa kojima deca dolaze u kontakt. Politike za decu i dalje retko, sporadično i na nivou incidenta uključuju decu u procesu razvoja, ustanovljavanja i promena, a organizacije civilnog društva koje neguju dečji aktivizam – u javnosti nedovoljno nailaze na razumevanje potrebe da se glas dece zaista čuje i uzme u obzir.
Velike krize, poput pandemije KOVID-19, pokazuju da društvene grupe koje su generalno društveno isključenije, poput dece, postaju još marginalizovanije. Ima li tome leka i šta možemo da učinimo? Na to pitanje pokušala sam da odgovorim u okviru Bloga o socijalnom uključivanju Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS. Ceo tekst možete pronaći na sledećem linku: Deca u doba KOVID-19 ili kako da isključeni ne budu još isključeniji?
Ilustracija: Designed by studiogstock / Freepik
