Kako srednjoškolci vide problem nasilja u školama?

Rezultati istraživanja “Stavovi srednjoškolaca o prevenciji nasilja u školama”

Prijatelji dece Srbije redovno ističu značajne teme za decu i mlade u javnosti, težeći potpunoj uključenosti dece u društveni život. Zbog toga smo među srednjoškolcima/kama sproveli i istraživanje “Stavovi mladih o prevenciji nasilja u školama”.

Istraživanje je realizovano tokom događaja Sednica učeničkih parlamenata „Aktivna uloga vršnjačkih timova škola u razvoju empatije i solidarnosti“. Ovaj događaj održava se tradicionalno tokom Dečije nedelje u Narodnoj skupštini RS i okuplja srednjoškolce/ke iz cele Srbije, koji na predloženu temu diskutuju po pravilima skupštinskog zasedanja, a sednicom takođe moderiraju deca.

Istraživanje možete pogledati i preuzeti na dnu strane.

U produžetku teksta možete pogledati pregled izlaganja učenika tokom Sednice učeničkih parlamenata „Aktivna uloga vršnjačkih timova škola u razvoju empatije i solidarnosti“.

Problemi:

•             Rasprave i svađe koje su prisutne kod odraslih loše mogu uticati na mlade i podsticati na vršnjačko nasilje;

•             Slaba zainteresovanost uprava škola o ovim temama;

•             Mnoge škole nemaju školske psihologe;

•             U društvu su osobe koje idu kod psihologa najčešće na meti zlostavljanja;

•             Rijaliti programi – konstantno promovisanje bluda, nemorala, nasilja, mržnje (i pored potpisanih milionskih peticija, i dalje se ništa nije promenilo po tom pitanju);

•             Mladi se ne osećaju sigurno jer niko ne snosi odgovornost za prenošenje lošeg sadržaja na televizije;

•             Mladi se ne osećaju sigurno jer nije preuzeto dovoljno odgovornost za okolnosti koje su prethodile i sledile zločine u OŠ “Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju;

•             Mnoga deca nemaju hrabrosti da se obrate timu za borbu protiv nasilja;

•             Deca sa smetnjama su uvek na udaru nasilnika i jako često bivaju ismevana zbog svojih nedostataka;

•             Deca koja trpe nasilje se boje i osećaju krivicu umesto nasilnika;

•             Nedostatak profesionalaca koji se bave savetovanjem mladih;

•             Ljudi nemaju potrebu da prilaze jedni drugima s željom da saznaju kako se druga strana oseća;

•             Nezainteresovanost dece za učešće u Učeničkom parlamentu  i timovima škole nastaje kao posledica iste nezainteresovanosti od strane profesora, psihologa i direktora škole;

•             Nastavnici ne podstiču rad učeničkih školskih timova;

•             Loša reakcija učenika na bilo kakav vid autoriteta;

•             Živimo u društvu gde se nasilje promoviše konstantno;

•             Neki učenici/ce iz unutrašnjosti se plaše nasilja u Beogradu – osećaju se nesigurno da se kreću, posebno noću i pogotovo devojke.

Preporuke:

o             Sprovesti edukaciju o nasilju: šta je sve nasilje, kako ga prepoznati i reagovati;

o             Edukovati odrasle o problemu nasilja;

o             Stvarati sigurno okruženje u školama;

o             Promovisati kvalitetne međuljudske odnose;

o             Stvoriti bezbednu sredinu u medijskom, javnom i digitalnom prostoru;

o             U školama treba da postoje ljudi koji će da vode računa o tome ko, kada i zašto ulazi u škole; svaka škola mora imati školskog policajca i obezbeđenje;

o             Više govoriti o prevenciji nasilja sa roditeljima i zaposlenima u obrazovanju;

o             Pripremiti priručnik sa smernicama za rad školskih timova za prevenciju nasilja od strane Ministarstva;

o             Organizovati veći broja predavanja, tribina, edukacija na ove teme;

o             Negovati dobre međuljudske odnose i van školskih klupa;

o             Negovati pozitivan narativ i prijateljstvo sa nastavnicima i zajedno raditi na rešavanju problema vršnjačkog nasilja;

o             Svaka škola mora da ima školskog psihologa;

o             Normalizovanje odlaska kod psihologa;

o             U timove za prevenciju nasilja treba uključiti i direktora i psihologa/pedagoga i profesore;

o             Jačanje timskog duha u okviru škola organizovanjem raznih humanitarnih akcija, bazara, turnira;

o             Svaki pojedinac treba da skrene pažnju onome koji čini nasilje, a ukoliko to ne urodi plodom, obavezno uključiti i profesionalce;

o             Učiti decu osnovama znakovnog jezika;

o             Ukidanje rijaliti programa, ukidanje nacionalne frekvencije televizijama ,,Pink” i ,,Hepi”;

o             Preuzimanje odgovornosti odgovornih za upravljanje resornim ministarstvima i ostalim javnim ustanovama;

o             Više Savetovališta za mlade pri zdravstvenom sistemu;

o             Konstantno promovisati dobročinstvo

Primeri dobre prakse:

•             Kraljevačka gimnazija – formiran tim za emocionalnu i osnovnu podršku koja ima ulogu da sasluša, savetuje, edukuje, komunicira, podiže svest, vrši podršku u kriznim situacijama i povezuje sa resursima;

•             Šesta beogradska gimnazija – Projekat prevencije vršnjačkog digitalnog nasilja;

•             Gimnazija u Lazarevcu – Razvijanje i jačanje timskog rada i zbližavanje van školskih klupa;

•             Pravno poslovna škola u Nišu – Edukacija određenog broja osnovaca od strane učenika ove škole o vršnjačkom nasilju i prevenciji istog.

Pitanja:

o             Zašto svaka škola nema svoje obezbeđenje i školskog policajca?

o             Zašto u budžetu Republike Srbije ne postoji novac za profesionalno obezbeđenje u školama?

o             Zašto samo u Beogradu deca imaju pravo na besplatne udžbenike?

o             Zašto Aleksin zakon i dalje nije donesen?

o             Zašto najviši predstavnici institucija ne prisustvuju debati učenika?

Uvidom u rezultate istraživanja i analizom izlaganja učenika tokom Sednice, dolazimo do zaključka da srednjoškolci i te kako školu vide kao deo šireg društvenog sistema. Te uzroke nasilja u školama kao i potencijalna rešenja tog problema ne vide samo u školskom sistemu već se kritički osvrću na stanje i ulogu čitavog društva.

Širina, ozbiljnost i promišljenost sagledavanja ovog problema koju srednjoškolci iskazuju dalje potvrđuje ubeđenje da su oni neisključiv faktor u rešavanju ovog problema i da njihovi stavovi moraju biti saslušani i ravnopravno uvaženi pri kreiranju planova, protokola, mera za prevenciju nasilja u školama i društvu u celini.